На конференцији Пројектно учење, медијска и информациона писменост, која је одржана 11. децембра на Дорћол плацу, окупили су се наставници и стручни сарадници из основних и средњих школа, универзитетски професори из земље и иностранства, желећи да дају допринос јачању медијске и информационе писмености кроз пројектно засновано учење.
Погледајте снимак или прочитајте извештај са конференције у наставку.
Отварајући конференцију, Зоран Хамовић, председник удружења Библиотека плус подсетио је на важност теме о којој ће бити речи јер животно и радно окружење ствара потребу за поједницима који могу брзо и ефикасно да комуницирају на различите начине, који критички промишљају и који су оснажени за целоживотно учење. Конференцијом се уједно завршава један, а отпочиње други циклус активности Центра за развој пројектног учења, који ће бити место сусрета и ослонац свим практичарима и теоретичарима који желе да комуницирају, раде и истражују на тему пројектног учења, обогаћујући наставу у школи и стварајући нови амбијент у којем желимо да радимо.
Јан Барту, амбасадор Мисије ОЕБС-а, потврдио је да су ови циљеви укорак са европским и да су резултати активности које је Библиотека плус већ спроводила на пољу промовисања пројектног учења, медијске и информационе писмености, несумњиво показали да су се поспешили и квалитет образовања и резултати учења. Дејана Милић Субић из Завода за унапређивање образовања и васпитања истакла је пројектно учење као модел који може да утиче на образовну реформу, али тако што ће утицати на промену појединачних свести. У великом систему, какав је школски, промене нису системске и свеобухватне, оне долазе капиларно.
На сесији Пројектно учење између теорије и наставне праксе, чији је модератор био Мирко Марковић из Гимназије Вук Караџић из Лознице, говорило се о значају пројектног учења, изазовима његове примене, као и искуствима из праксе.
Проф. др Ненад Величковић са Филозофског факултета у Сарајеву оцртао је регионалне проблеме у образовању, присутне на различитим нивоима, почев од застарелости планова и програма, чињенице да школско градиво не уважава искуства и интересовања ученика, коришћења уџбеника као јединог и неоспорног извора знања, неактуелности студијских програма на наставничким смеровима, традиционалног оцењивања које стимулише непожељна понашања и особине (такмичарски дух, компетитивност, стрес и др), бирократизација наставног процеса…
Професор види пројектно учење као изазов и прилику за превазилажење уочених проблема, на чију се примену не треба чекати десетине и стотине година, нити треба очекивати да ће је подстаћи доносиоци политичких одлука, академска заједница или јавно мњење. Иако су изазови са којима се треба суочити приликом примене пројектне наставе у школи бројни (трајање часа 45 минута, постојећи план и програм, наставна средства), треба смело ући у промене с мишљу да ће ђаци имати корист и добробит од спровођења пројектне наставе. Школа треба да тежи знању које ће бити примењено на добробит свих, без обзира на то колико час траје и како је организован.
Професор Величковић је на примеру игре шушки, коју је осмислио за тамошње студенте и студенткиње показао да се врло тешко иступа из немотивишућег образовног круга, у коме мерило успеха није знање него оцене. Правила игре су таква да за извештаје о прочитаним књигама студенти и студеткиње добијају претходно иштампан новац (са ликовима писаца које обрађују), а који могу касније заменити за учлањење у професорову библиотеку, бодове за оцену, куповину заменског питања. Нажалост, нико није искористио новац у друге сврхе осим осигуравања боље оцене, иако су међу студентикањама биле и запослене на завршној години студија. Инспирацију за ову, али и друге активности потражи на ШКОЛЕГИЈУМ-у, где се указује на мањкавости постојећих образовних пракси и промовишу оне које су дале резултате у земљи и иностранству.
Јелена Стојадинов из XIII београдске гимназије примењивала је пројектно учење у раду са својим ученицима кроз учешће на пројекту Интернест и сведочила о томе какве су добробити од њега имали ученици, наставници, читава школа, али и локална заједница. Иако је пројекат спровођен као ваннаставна активност, са ограниченим бројем ученика, његови домети су, ипак, били далекосежни. Ђаци су открили задовољство и радост приликом учења, стекли су знања и вештине које одговарају њиховом животном искуству и интересовањима, у наставницима су видели сараднике и подршку и њихов ентузијазам и глад за знањем увели су активности многе друге актере који су увидели вредност и важност њихових пројеката.
Дениза Цурић из Основне школе Десанка Максимовић из Новог Пазара говорила је о добробитима примене пројектне наставе у првом и другом образовном циклусу, као и о изазовима са којима су се сусретали у пракси, међу којима се истичу недостатак опреме и материјала, организација наставе и рада наставника, који су неретко ангажовани на више радних места. Денизино искуство у примени пројектног учења потврђује да се овај модел наставе може практиковати и од најранијег узраста и да он доноси добробити и у раду са осетљивим категоријама, као што су ученици са посебним потребама.
Представљајући истраживање које је спроведено у јуну 2021. године, као врста улазног упитника за наставнике који су се прикључили обуци из пројектне наставе, Биљана Радовић из Гимназије 20. октобар из Бачке Паланке, упознала је присутне са највећим проблемима који отежавају примену пројектне наставе у пракси. Анализа је показала да је за већину наставника овај модел нов и да нису имали прилику да похађају системску обуку уз помоћ које би унапредили своје компетенције. Препознати су проблеми и огранизационог карактера, почев од времена, простора, материјала за рад преоптерећености ученика, од чега се неки могу превазићи довољно дугим коришћењем пројектног учења, преиспитивањем и унапређивањем сопствене наставне праксе, док други захтевају озбиљна системска решења и флексибилнију школу.
Чињеница да је пројектна настава уведена кроз изборне предмете, а да наставници нису имали много прилика за едукације, отворила је простор за стварање узајамне подршке унутар школа и хоризонтално учење као вид стицања знања о пројектној настави, што ће, уједно, бити и један од главних задатака Центра за пројектно учење – да створи базу добрих примера из праксе. Сви учесници у дискусији су се сложили с тим да постоји велика потреба за увођењем пројектне наставе у основне и средње школе, да то јесте дуг захтеван и изазован пут, али да тешкоће треба решавати у ходу, имајући увек на уму добробити за ученике.
Другу панел дискусију Образовне праксе за 21.век којом је модерирала Тамара Вученов (Универзитет Метрополитен и Радио Београд 2), отворио је проф. др Давор Џалто са Универзитетског колеџа из Стокхолма. Заговарајући шире схваћен термин пројектног учења и дајући му предност у односу на традиционалне методе наставе, професор Џалто је посебну пажњу у свом излагању посветио формулисању проблема/питања, око кога се организују истраживачке активности. Наиме, он упозорава на опасност од тога да се у оквиру владајућег хоризонта мишљења, који афирмише конзумеристичко понашање, изналазе питања, јер се тако неминовно губи из вида шира друштвена заједница и идеолошки контекст. Ако се не изађе изван парадигме тако да се и она сама доведе у питање, пројектна настава би се свела на диктат праксе и решавање проблема које је поставио неко други, чиме би се афирмисали постојећи идеолошки оквири.
По речима професора, систем би требало да утиче и подржава три кључна феномена: стручност, професионалност и развој критичке свести. Скандинавске земље су се приближиле овим идеалима на тај начин што су развиле демократично образовање чији циљеви нису унапред задати, већ широко постављени тако да омогућавају и ученицима и наставницима да их самостално дефинишу и о њима дискутују. С тим у вези професор упозорава на опасност од тога пројектно учење не изгуби смисао тако што ће остати у задатим оквирима, без потребе да поставља питање том оквиру. Због тога сматра сврсисходним шире поимање пројектног учења, при чему пажњу треба усмерити на омогућавање инструмената мишљења како бисмо довели у питање друштво у ком живимо и на локланом и на глобалном нивоу.
Наводећи примере из непосредне праксе, професор Џалто је упознао присутне са тим како је организована наставна пракса на тамошњем универзитету. На предмету Стваралаштво и религија, пред професорима и студентима је широко постављен оквир – да повежу друштвени активизам, уметничку праксу и теологију тако да покажу шта уметничка пракса може научити из теологије, како се ова потоња може искористити у друштву, а шта, опет, ове две праксе могу добити од уметности. Предлози и питања нису унапред задати, него их осмишљавају професори и студенти.
Проф. др Милена Драгићевић Шешић са Универзитета уметности у Београду показала је да пројектно учење није нова наставна пракса и да је, посебно на уметничким факултетима била кључни и суштински део рада, доводећи до организационих промена (отварање катедри за режију, менаџмент и продукцију). Када су академије постале факултети, учење кроз истраживање је постало нова парадигма. На основу искуства из своје наставне праксе професорка упозорава на опасност која вреба од централизованог знања, да је то потребно освестити и уважити знање које долази од депривилегованих група.
Када ће пројектно учење постати наставна пракса у основним и средњим школама у Србији зависи од и имплементације, сматра проф. др Александар Бауцал са Филозофског факултета у Београду. Пракса показује да имплементација пројектне наставе као облика рада у настави изборних предмета није споведена како треба, будући да наставници нису били на време припремљени, информисани, обучени нити су разумели смисао и сврху промена. Тако је пројектна настава ушла у образовни систем на мала врата, преко изборних предмета, што јесте добра одлука када се узме у обзир спорост и величина школског система, али је лоше то што је постала само симулација пројектног учења. Да би имплементација протекла како треба, било би неопходно направити једногодишњу паузу у којој би се ослушнуле потребе актера у образовном процесу, опремиле школе и обучили наставници тако да се осећају компетентно за изазове са којима ће се сусретати.
Доц. др Добринка Кузмановић са Филолошког факултета у Београду представила је резултате два квалитативна истраживања која су обухватила све учеснике у образовном процесу, ученике, наставнике и родитеље током две пандемијске године. Истраживања су показала да је пресељење наставе у виртуелни простор, уместо да инспирише и отвори могућности за нове наставне приступе, само маркирало лоше стране образовне праксе. Примера ради, једно од ова два истраживања бавило се оцењивањем и показало да се свест наставника још увек задржала у традиционалним оквирима, у којима они имају потребу да управљају и контролишу процес сазнавања и вредновања знања. Тако не остављају простор за самооцењивање, вршњачко оцењивање, које пројектно заснована настава итекако подржава.
Да би се оснажили у примени нових метода и напустили старе обрасце, наставницима у Србији, али и онима у региону, потребна је адекватна подшка. Сагледавајући свестку образовну сцену, проф. др Душан Ристановић са Факултета педагошких наука из Јагодине потврдио је да је то пут који треба следити. Године примењивања пројектне наставе у Финској су показале да овакав приступ даје резултате, посебно уколико се обогати коришћењем савремене технологије. УНЕСКО-ве смернице за учење које стимулише развој вештина за 21.век препознају пројектну наставу као начин остваривања ових вештина. Приметно је да пројектна настава има ширу примену у земљама у развоју, док је у развијеним земљама устаљена пракса. Стога све више истраживачких радова долази са простора Турске, Саудијске Арабије, Јужне Кореје, Сингапура, Кине, Зимбабвеа.
То показује да је пројектна настава неминовност у коју треба да уђемо без присиле и предрасуда, свесни свих изазова који нас очекују на том путу, али и добробити које имају потенцијал да нас оснаже за промене, закључио је Зоран Хамовић у завршној речи и подсетио да пројектно учење доноси неку врсту слободе и хуманости која се мора неговати.