Са Сеном Вукотић, наставницом српског језика и књижевности из ОШ Мито Игумановић из Косјерића разговарали смо о утисцима након завршене прве фазе Пројекта, где је као менторка учестовала са још четворо својих колегиница и колега – Јованом Радовић, Андријаном Јоксимовић, Филипом Вукотићем и Владимиром Спасићем. Сена нам је открила на које све изазове наилази предајући у малој средини. Начини на које наставници из основне школе у Косјерићу савладавају проблеме, превазилазећи не само границе школе, града већ и границе државе, вредни су сваке пажење и поштовања.
У чему видите навећу добробит од учешћа у пројекту?
Сада са искуством завршене обуке, имам осећај да сам поново била у улози ученика који је имао срећу да се нађе на добро конципираним часовима и са добро вођеном наставом.
Пре свега, морам да кажем да сам се пријавила за обуку због саме теме о чијој примени размишљам већ неко време, али нисам знала како ће сама обука изгледати. Сада са искуством завршене обуке, имам осећај да сам поново била у улози ученика који је имао срећу да се нађе на добро конципираним часовима и са добро вођеном наставом. Наиме, већину обуке, провела сам записујући информације и правећи концепте на који начин бих могла да применим стечено знање. То је, чини ми се, веома успешна обука, када људе поново мотивише да се лате оловке и папира 
.
Колеге из моје школе су ентузијасти и велики професионалци, људи који чине да се у просветном систему дешавају промене. У нашој школи кроз пројекат ученичких педагошких профила желимо да се приближимо идеалу диференциране наставе и дамо што већу индивидуалну и циљану подршку сваком ученику понаособ. Надамо се да ћемо наш концепт током рада усавршити и да ће пројекат у целини бити користан и за ученике, а сам концепт ће послужити и као модел за колеге које буду желеле да примене диференцирани рад у својој пракси.
Која знања и вештине су потребе наставнику у раду са данашњим генерацијама?
Вештина која наставнику данас недостаје је непристајање. Непристајање на губљење сваког ауторитета. То треба да покажу и у учионици и ван ње. Најбоље учење је демонстрација. Својим примером.
Чини ми се стрпљење, пре свега. Мислим да је наставницима и учитељима веома тешко да оставе све проблеме којима су немилосрдно опхрвани – од нашег социјалног статуса, до непостојања ефектних начина санкционисања, до неповерења и маргинализације у самој друштвеној хијерархији. Дакле, кад наставник уђе у учионицу потребно је да заборави на све то и приступи ученицима са највећом љубављу, стрпљењем и пажњом. Друштво треба да му омогући такав рад. Нажалост, у данашњим генерацијама, можете видети изразито неповерење у наставнике јер они говоре о вредностима знања, истрајности, пожртвованости, алтруизма.
На жалост или на срећу, данашње генерације врло проницљиво препознају да ли је оно што се говори „пуко моралисање или прича која нема реалну основу“. Бојим се, да у данашњем друштву у нашој држави прича коју наставници треба да пренесу не одговара стању ствари у друштву. Ученици то виде. Наставник треба да буде пример непристајања и борбе. Вештина која наставнику данас недостаје је непристајање. Непристајање на губљење сваког ауторитета. То треба да покажу и у учионици и ван ње. Најбоље учење је демонстрација. Својим примером.
Са каквим се изазовима сусрећу наставници, а са каквим ученици у Вашој школи и где им је потребна највећа подршка?
Ја предајем у малом месту са свега неколико хиљада становника у основној школи у Косјерићу. Већина становништва се бави пољопривредом и своју децу усмерава врло практично или на остајање и рад на селу или одлажење у већи град или другу државу. Ја бих , ипак, искористила реч проблем уместо изазов, пошто сматрам да је важна и правилна употреба речи за одређену појаву. Дакле, велики проблем је затвореност у малу средину и кроз тај проблем рефлектује се много других гранајућих проблема: изразита фобичност за све што је другачије, слаба интеракција са вршњацима из других средина, недовољна информисаност или полуинформисаност око актуелних тема и догађаја, приклањање наративима прича из локала, потпадање под утицај општој инерцији живота у провинцији.
Даћу вам један пример који веома добро осликава „изазов“ одрастања у Косјерићу. Више деценија уназад у Косјерићу постоји само један кафић где се пушта рок музика. Наши ученици, када стасају за изласке, одлазе у кафиће у којима се искључиво слуша нека музика за коју ја не знам како бих је жанровски одредила, а да не пређем у поље социјалне патологије. Наша деца су задојена потпуно погрдном и непримереном музиком и текстовима. Она их формирају. Мој одговор на тај „изазов“ био је формирање рокенрол хора „Хор Хир“ где су ученици могли да чују и виде и друге аспекте поп културе, филма, стрипа, књижевности, уметности уопште. Радили смо на учитавању нових система вредности у ту нашу младост. Највећа подршка је потребна од државе и од свих институција здравог разума. Наставници већ довољно раде у овом друштву као „Дон Кихоти“.
Какав је положај даровитих ученика у школском систему и где видите простор за његово унапређивање?
Даровитост и генијалност су управо то јер искачу из онога што је укалупљено, онога што је производ саме просечности. Дух дише куда хоће, и не смемо га затварати у оквире који су наметнути споља, иако, свесни смо, од неких поставки треба кренути.
Прво бисмо морали да редефинишемо концепт „даровитости“ у данашњем времену. Сви смо свесни да се налазимо у некој врсти транзитивних професија окренутих будућности и да ће се концепт „талента“ и мењати у том правцу. На пример, да ли ће ученик који добро црта на часу ликовног бити препознат само као таленат за цртање или ће се препознати и развијати и у доменима сада широке примене визуелних уметности и практичне примене као графичког дизајнера, дизајна производа, књига, стрип аутора, концептуалног аутора, визуелног ствараоца… Да ли ће се његов таленат већ у школи профилисати и да ли ће ученик добити адекватно усмерење и подршку…
Дакле, да бисмо подржали таленте ученика у смислу њихове реализације у будућим занимањима морамо и сами да пратимо и ослушкујемо шта се дешава, морамо закорачити у будућност и да усмеравамо ученике ка тој линији. Концепти предмета су увелико превазиђени и они већ одавно не прате потребу коју је и наука увела, комуницирајући са осталим дисциплинама. И предрасуда које се морамо ослободити, а која је последица управо овако конципираног просветног система, јесте та да се даровитост ученика поистовећује са одличним успехом у школи. Даровитост и генијалност су управо то јер искачу из оного што је укалупљено, онога што je производ саме просечности. Дух дише куда хоће, и не смемо га затварати у оквире који су наметнути споља, иако, свесни смо, од неких поставки треба кренути.
Шта Вам се у пројектном моделу рада највише допало, а да ли и где уочавате недостатке?
Моја добра пријатељица ради у Институту за вештачку интелигенцију. Они се, на једном пројекту, баве и детектовањем облика малигних тумора у почетној фази у односу на њихов облик и текстуру. У пројекат су укључени лингвисти, лекари, програмери… Раде заједно. Оно што карактерише и пројектни рад је проналажење заједничких пунктова за сарадњу између различитих области. Ученици укључени у тимски рад искушавају реални рад, доживљавају свој рад као практичнији, сврсисходнији, примеренији људима, Ту се комуницира, анализира, сарађује, наилази се на реалне проблеме, траже се начини превазилажења конфликта у групи, најефикаснијег начина рада, издвајају се улоге, сви се повезујући са једним циљем. Бити што бољи, допринети заједници, бити део успешног тима.
Недостатке видим једино у круто организованом просторно-временској организацији рада школе. Немогуће је остварити пун потенцијал пројектне наставе у овако организованој школи. Потребно је проучавање области, не држање предметне наставе ограничене учионицом и часом од 45 минута.
Видите ли простор за примену пројектног учења у даљој наставној пракси и у којим фазама би Вам била потребна додатна подршка?
Примену пројектног учења и интердисциплинарне наставе започели смо ове године формирањем удружења „МОМО- интердисциплинарни центар“.
Подршку талентованим ученицима у свом пуном потенцијалу видим кроз алтернативне облике школа за таленте, истраживачке центре, уметничке и научне кампове. Они су данас, највећи иноватори и највећа подршка талентованој деци у различитим областима. Концепт нашег центра састоји се у интердисциплинарном приступу и непосредном раду са стручњацима из датих области. Желимо да наши ученици уче „из прве руке“ од најеминентнијих научника, стручњака који заједно са најмање једним или више колега из различитих научних дисциплина осмишљавају обуке, интерактивне радионице, предавања, консултације, истраживачке излете, онлајн часове и сл.
Оснивачи нашег МОМО центра су иноватори и признати стручњаци у својим областима: др Бојана Башарагин виши стручни сарадник Института за вештачку интелигенцију, мр Марко Алексић, светски признат археолог и стручњак за средњевековно оружје, др Владимир Вукомановић професор на Учитељском факултету у Београду и аутор иновативних уџбеника за српски језик, др Бојан Марковић професор на Учитељском факултету у Београду са значајним радом са децом предшколског узраста на терену, Филип Вукотић, наставник српског језика и књижевности. Тренутно радимо и на повезивању наших ученика са ученицима из српских допунских школа из дијаспоре и ширењу идеје о интердисциплинарном приступу.
Верујемо да ће наставници из Косјерића наставити са спровођењем пројектне наставе у пракси и да њихови резултати у будућности неће бити засновани само на ентузијазму већ и на системској подршци.