Вишедеценијске реформе образовног система Србије спроводе се кроз низ стратешких мера, попут увођења стандарда у систем, нових наставних програма, завршног испита, државне матуре, инклузивног образовања и сл. Ако имамо у виду одлике друштва 21. века, свака од наведених промена јесте и добра и пожељна. Међутим, иако реформски потези трају већ прилично дуго, у самом квалитету образовања нема видљивог напретка. Између хрпе правилника и стручних упутстава који регулишу готово сваки делић образовне праксе, вртоглавог развоја науке и технологије и етичког кодекса друштва, које је већ добило епитет постморалног, наставничка мисија углавном се своди на решавање проблема, а бављење лепим, слободним и креативним тек су исклизнућа.
Kвалитетно учење и подучавање треба да буде гарантовано контекстом који обезбеђује разноврсност учења, у ширину и у дубину, како би погодовао учењу свих ученика, у подржавајућој, инспиративној и иновативној атмосфери. Тако се обезбеђује један од важнијих педагошких принципа – индивидуализација. Међутим, када се у пракси бавимо прилагођавањем наставе ученицима, обично имамо на уму ученике слабије успешности. Полазећи од уверења да ће се већ некако сами снаћи, ученици високих капацитета углавном нам нису приоритет. Парадоксално, јер су ученици високих капацитета главни залог за бољу будућност.
Формално гледано, наш образовни систем има решења за даровите ученике. Одавно постоји акцелерација, као административни механизам убрзаног школовања, али колико нам је познато, врло ретко се користи. Осим тога, у нашим школама постоје и специјализована одељења за даровите, мада она нису једнако доступна свим ученицима. Оно што би у нашем систему требало бити окосница подршке даровитим ученицима свакако је инклузивни приступ. Могућност да се даровити ученици образују према индивидуалном образовном плану са проширеним и обогаћеним програмом (познатијем као ИОП 3), даје широке могућности подстицања даровитости.
Међутим, статистика каже да ИОП 3 није популаран у нашим школама и његово изостајање надокнађује се додатном наставом, како би се избегао још један пакет образаца, процедура и сагласности.
Показало се да, иначе добра идеја индивидуализације, није баш лако спроводива. О томе сведочи чињеница да су многа звучна имена педагошке праксе трагала за добрим моделом и дошла до тек половичних решења. Међу до сада понуђеним моделима, чини се да је пројектно учење најближе успеху.
Модел пројектног учења сажима у себи усвајање академских и функционалних знања и вештина и подиже учење на виши ниво надограђујући га метакогницијом. Захваљујући истраживачкој компоненти и разноврсности задатака, сваки ученик може се посматрати у различитим контекстима, што наставнику даје значајно веће шансе да уочи нечији таленат, те да га подстиче до изврсности.
Пројектно учење у нашим школама још увек је релативна новина, али не смеју се занемарити искуства из ресора неформалног образовања у којем се пројектно учење развија дуже време.
Један од референтних примера је Библиотека плус, удружење које више од 15 година развија образовне пројекте усмерене на развој изврсности. Међу првим пројектима који у својој суштини имају пројектно учење, настао је вишегодишњи пројекат Интернест. Базиран је на истраживачком и креативном учењу заснованом на читању. Неприметна вишеслојност учења у пројекту Интернест као исход има напредак у фактографском, концептуланом, процедуралном и метакогнитивном знању, како ученика, тако и ментора.
Након пројекта Интернест, Библиотека плус је наставила ангажман на сличним задацима, па је тако настао и Дигитални погон. Могли бисмо рећи да овај пројекат представља ситуациони експеримнт о томе како позитивна узнемиреност, настала као последица когнитивне нејасноће и несклада, може инцирати продуктивност и стваралаштво код ученика, па чак и уз минималне материјалне ресурсе.
Библиотека плус тренутно реализује пројекат Пројектна настава у функцији уочавања ученика са посебним способностима, који је првенствено усмерен на развијање наставничких компетенција. Идеја пројекта је да се у школама-учесницама формира тим наставника који ће чинити језгро пројектног учења. У пројекту учествује 5 основних и 5 средњих школа са територије целе земље. Тим од 10 ментора који чине наставници са звањем, припремљен је да буде подршка школским тимовима, који ће од септембра у својим школама реализовати пројекат који интегрише више наставних предмета. Најбољи примери из праксе биће представљени у штампаној форми, а цео пројекат представљен на конференцији која ће се одржати у новембру.
Ангажовање Библиотеке плус изнедрило је и формирање Центра за развој пројектног учења, чији циљ јесте узајмна подршка, размена примера добре праксе и унапређивање професионалних компетенција свих наставника који примењују пројектно учење, или имају намеру да се упусте у ову труда вредну авантуру.